Српска православна црква Вазнесења Господњег у Суботици представља један од важних сакралних објеката града, са континуитетом који сеже у прву половину 18. века. Према писаним изворима, пре изградње данашњег храма на истом месту постојала је мања капела посвећена Вазнесењу Господњем, скромно изведена у дрвету, са дашчаним кровом.

Храм је у трајном материјалу подигнут у периоду од 1723. до 1726. године, заслугом ктитора Николе Џелебџије, трговца и сточара. О завршетку градње сведочи и запис на старом иконостасу, на коме је забележена 1726. година.

Прва већа обнова уследила је 1766. године, када је осликан иконостас, који је касније премештен у мању цркву Светог Димитрија у Александрову. Током наредних векова храм је више пута обнављан, а најзначајнија интервенција изведена је 1909/1910. године, након које је изгубио део изворних барокних карактеристика.

Данас црква представља пример сакралне архитектуре са слојевима различитих стилских утицаја, од барока до дискретних елемената сецесије, карактеристичних за почетак 20. века, и важан је део духовног наслеђа Суботице.